Ko sam ja

Ja sam Nevena Ivković, tehničar za asistivnu tehnologiju.

Sa asistivnom tehnologijom sam se prvi put susrela 2009. godine, na seminaru u svojoj školi. Tada je to za mene bila nova oblast, ali mi je vrlo brzo postalo jasno da se iza uređaja, programa i pomagala ne krije samo tehnologija, već mogućnost da neko lakše komunicira, uči, piše, bira, koristi računar ili učestvuje u svakodnevnim aktivnostima.

Najveći deo iskustva stekla sam u ŠOSO „Milan Petrović“ u Novom Sadu, kao član jednog od prvih školskih timova za asistivnu tehnologiju u Srbiji, u periodu kada se ova oblast tek uvodila u obrazovnu praksu.

Kako za ovu oblast, posebno za njen tehnički i praktični deo, nije postojao jasno definisan obrazovni put, znanje sam gradila kroz stručne obuke, stručne tekstove, razmenu iskustava sa kolegama, rad sa opremom i neposrednu praksu sa korisnicima, roditeljima, nastavnicima i stručnim timovima.

Šta radim u praksi

Tokom rada bavila sam se procenom potreba za korišćenjem asistivne tehnologije, izborom i podešavanjem odgovarajućih rešenja, probom sredstva u stvarnoj situaciji, obukom korisnika i osoba koje pružaju podršku, kao i praćenjem primene u svakodnevnim situacijama.

U praksi sam naučila da asistivna tehnologija ne počinje od pitanja koji uređaj postoji, već od pitanja šta osoba želi ili treba da uradi.

Tek kada se razume zadatak, okruženje, način podrške i razlog zbog kojeg nešto ne funkcioniše, može se tražiti sredstvo koje zaista ima smisla.

Nekada je to aplikacija za komunikaciju. Nekada taster, prilagođena tastatura, podešavanje računara, vizuelna podrška, softver za pisanje ili sasvim jednostavno rešenje koje korisniku omogućava da nešto uradi samostalnije nego ranije.

Kako gledam na asistivnu tehnologiju

Asistivnu tehnologiju ne posmatram kao gotov odgovor, već kao proces traženja odgovarajućeg rešenja.

Sredstvo ima vrednost tek kada ga korisnik prihvati, kada ga osobe iz njegovog okruženja razumeju i kada ono može da se koristi u stvarnim, svakodnevnim situacijama.

Zato u radu ne polazim od opreme, već od osobe, zadatka i okruženja. Tehnologija je važna, ali nije cilj. Cilj je da osoba može da učestvuje, izabere, kaže, napiše, pokrene, odgovori ili uradi nešto samostalnije nego ranije.

„Asistivna tehnologija je skup alata. Suština je da prepoznaš onaj koji korisniku zaista radi posao. Sve ostalo je šum.“